RAZGRTANJE VELOVA

Španski scenarista Rafael Askona, govorio je da je film važan zato što predstavlja svedočanstvo o tome kakvi smo — o našim trenucima plemenitosti, ali i o našim sitničavostima, o našim osmesima i našim suzama. Film, osim što pripoveda priče, poziva nas da zavirimo u sebe. I svaki kadar, svaki dijalog, svaka fotografija može postati ogledalo koje otkriva nevidljive napetosti ili komične trenutke, porodične tišine ili katarzični smeh. U filmu je sve moguće. Od intimnog prostora doma do scena političkog sukoba, filmsko platno nudi prostor u kojem individualne emocije stupaju u dijalog sa svojim stvarnostima, bile one jednostavne ili složene.

U tom smislu, gledanje filma je i čin zajedničke introspekcije. Slike nas primoravaju da prepoznamo kontradikcije, da preispitamo uverenja i da istražimo kako se naši identiteti oblikuju unutar zajednica, tradicija i sistema koji su postojali pre nas. Svaka ispričana priča otvara jedno pitanje: koje mesto zauzimamo u pričama koje živimo i koje nasleđujemo?

Za Viktora Erisea, film treba da bude sredstvo za spoznaju stvarnosti, a ne veo koji je prikriva. Njegov značaj leži u tome što nas čini svesnijim našeg odnosa prema svetu. U toj izražajnoj snazi, sazdanoj od sećanja i kritičkog pogleda, gledalac pronalazi mogućnost da razume ne samo druge, već i samog sebe unutar društvenog tkiva koje se neprestano menja. U konačnici: mi smo ono što vidimo, a vidimo ono što smo mi sami; stvar je u postepenom razgrtanju velova.

Injaki Abad Legina
Direktor Instituta Servantes u Beogradu